...praznik. Oš neš priznat il ne priznat PRAZNIK,
dagaće PRAZNIKOVI na redaljku. Perverzija pražnjenja. A ja viđam samo
PUNJENJE, šopanje i dolijevanje. Istina, nisu mi cvikere baš neki
vrisak, a i sa njima viđam da viđati nebi trebo...
Bakalar na bijelo pravi -neđe na rvackoj
obali- i jedna lokalna (Kalgarijanska dežurna Rvatca) koja me ganjala ka
vrag dušu šta sam tu i tamo znao reć PORODCA umjesto stare rvacke riči
VAMILIJA. Trajalo to dobre dvi-tri godne DOK me nije pozvala na
specijalni and povlašteni PRIVATNI domijenak u specijalnu salu vrlo
ugodnoga i poprilično ŠIK kalgarijanskoga Rvackoga Doma.
E, da - zaboravjo sam zapisati kako dotipična gospoja Rvatca nejma
nikaki dolarski problema: ona ima samo KUNSKE probleme. Čim dojde u
Rvacku oma se vata svojoga odvjetnika da naganja onu ostavinsku za kuću
u Bjelovaru, livadu negdje u Bilogori i onu nesriknju vikendicu u
Vodcama. A to košta! Nisu zagrebački odvjetnici za kirkirirki i
ljizaljice, oću MASTAN keš u gotovini. I undak pred rodbinom cmizdri
kako jadna nit kunu kunijeću NEJMA. I pokazuje prazne džepove. Unijeh
desetak platinastih kartica ne more pokazivat. Da se svit ne preplaši. A
kuće seljaci znati šta je to platnasta tamo neka kartica, a vamo sva od
- PLASTIKE...
E, je - dobjo ja zlatnim slovima privatnu i povlaštenu pozivnicu u baš
OK and prestižni Rvacki Dom. Najbolja sala. I bogami, sukladno ponuđenom
NIJE za siću...
Impresjoniralo me do bakalarčaka - em sam okvasjo zube, opro noge,
podrezo noktove i na ruke i na noge, obrijo se, pa i počešljo one dvi
dlake šta su mi gore ostale. Usput, sav u ushitu, svratim i kupim
naramak prvorazrednijeh USA ruža sve strijepeć da ne zaboravim onu mučku
rič PORODCA te zajebem cilo slavlje...
Pitaš da pošto su uvozne ruže? E, rodijak, nebi sad o brojkama ali, kad
smo već kod toga, TU BROJKU NIKO ne zaboravi prekonoći...
I dođem ja gore, kravata mi cijedi čvarke oko vrata, ćela se sjaji ki
stadijonski reflektor, sam sebi nekako muljav i znojav a ona mene na
važno mjesto do nje same pa sve milina...
Sramota me reć da sam bio siguran kako me oće šexualno iskoristit ALI
SAM UMIRO od straja da me ne hebede tu na tome stolu pred gostima! Je,
FALIN SE, rodijak moj: pa ona moja je samenon već sedamnaest ljeta i
nikad se name nije nit pola tako uspalila, a jope mi ništa ne fali.
Dagaće, slako mi VAZDA...
No, šalu na stranu, radije bi da me dobrih deset tuče no da me ona
hebede na stolu pred tijen sviton. Je, šex je šex, nikad zgorega ALI -
ovo je MORBIDNA PREVERZIJA!
Nisam reka!? Slavla je 60ti rođendan. Ali izgleda ki da ima 25. MOŽDA
26. Iduće godne je za neki pišljivi 97 tisućailjada dolarova otfikarila
s toga još koju godnu i ako je sretneš večeras u Vodcama biće da je oko
20...
U početku je bilo finoća - oni Jelavić, pa malo Tereza i to dok se
ljuštio taj neki deouvre i kratke žestoke, a undak je PUKLO. Iz
Šumadije. Ili Šapca. Zvukovi rodnega krajaja!(!?)
Odjednom na stolu pečeno prase, pečeno janje, pa ovo, pa ono, čaše u
stranu, kravate u ćošak, zavrć rukave i đipaj sos bocom u ruci, na glavi
i tako to...
U toj fazi sam smislijo - ISKIZNIT! Ovdi SVAKO i pismen i nepismen
RAZUMI kad mu rečeš da voziš te da trećeg pića NEJMA. Međutizi, na
privatnoj rvackoj zabavi tako sranje more izvalit samo neki četnik ili
rvacki šugokomunjara! Pa čak su i udbaši vazda junački lokali...
Onoj mojoj sam već dosadjo do balkenjančaka pa mi je -kad je safatala
zgodu- umilno odbrusla: ti si nas ođe doveo i ne taktiziraj već joj
pokaži toga jadu jadnoga pa će se ona preplašit, a mi nećemo dalje pod
ovijen terorom živit!
Nisam stigo nit zraka uvatti KAD ova druga - skoči name pa me poče u
stranu vuć!!!! Ajme, svršjo ja!!!! Ma, eto bi i onoga jadnika povuko iz
gaća da je konačno preplašim i razočaram no me obrlatla da ja nisam znao
đe gori, a đe doli. Definitivno me dezorjentirala meni nepoznatim
silama...
Kad smo bili tako malo sa strane zacvrkuta mi nešto ki da ona samo meni
vjeruje, ja sam jaro i gospon, pa onda pravi, ima ona samo za mene
planove i niko drugi ne zaslužuje šta ja zaslužujem.., e, tu sam izgubio
moć slušanja, pamćenja, percepcije, kontracepcije, taktike i matematike
a i onaj zadnji reš pečeni špinjetak mi je ispo neđe u mrak.., čak su mi
i ruke otkazale...
Onda mi je SJEVNULO pred očima! Tek sutradan sam shvatio kako mi je
nalipila junačku šamarčinu! A onda sam morao slušati i koji put ponoviti
šta smijem, a šta ne smijem reći. O Branku. Koji se jadan smrzava vanka
i čeka dok se ovo društvo unutra ne obloče dovoljno i Ceca ne izarlauče
glasno and umilno. Pa da UNDAK ujde ki MOJ jaro sa posla kojoga sam ja
VEČERAS sreo na reodromu lokalnomu!!!
E, kad sam svršijo (JOPET!) obuku, dala mi je signal da pojdem na
parking i NEUPADLJIVO dovedem Branka unutra. Pogledala je okolo i
namignula mi jasnije od svakoga đenerala na planeti: znao sam da prozor
MORA pasti, pa taman se NIKAD ne digo...
Na parkingu je radio samo jedan auto. Velik ki autobus PetrinjaTransa,
uglancani Linkoln GLXMLJBTG i sl. Unutra ulizani dupeglavac sa bar
petšest zlatnih kljo.., ovaj zuba koji su se zrcalili u diskretno
osvjetljenom retrovizoru. Nisam ni došao do auta, on je već bio vanka.
Dete, je l te matora poslala na svež vazduh?
JEBOTE!!!! - pa ovaj ima stoput veću gomilu čvaraka od mene, a kosa mu
ki u bitlisa iz 67me! Aj, SAD bar znam zašto mora vozti onaj autobus od
auta...
Nisam ni zucno, stari je sve znao i samo je dodao - sine, ovo je lud
svet, ne znaju bre, šta je život.
Uveo ga unutra, tetošio cijelu veče kako sam naučen. Na kraju večeri
maskirao njen skliz sa njim. Nekuda. Unda molio onoga Antu ludaka da
vozi moj auto doma. Jer sam ja njen morao vozti njenoj kući...
Te večeri sam izgubjo i zanje ormone. Više mi se ne diže. Prozor je pao.
Je, baš istina - još u dalekome drugome svjetskom ratu...
Šta su ti vamilijarne zabave u rasejanj.., ovaj iseljeništvu!
Koncem avgusta 1995. onaj svježiji rat je bio praktički završen. Ja
diplomiro u carskom gradu Beču. Trebalo mi desetak dana da uferceram
kako se to DOISTA MENI desilo...
Undak sam odlučjo nazvati nekoga najrođenijega. Najprije onu tetku iz
Švicarske koja se još uvijek parniči i smojom mrtvom materom oko onoga
nesretnoga Grabića. Parnica je započela jedva desetak ljeta prije rata.
Traje i danas. Tetka je rođena sestra moje rođene mame i u Švicarskoj
živi od ranijeh šezdesetih. Moja mama ne živi. Čak i kad je bila živa
nije joj moglo biti jasno zašto nekom iz Švicarske treba komadić
Grabića, a još ni kuruze ne zna okopat...
