yellow cantun

(pogled s toplije strane planete)

TEK U NEVOLJI VIDIŠ KOME

SI SVE BIO PRIJATELJ

POČETAK „ZAPISA IZ PODZEMLJA“

 (Skenirano, pa ima grešaka, ali...)

I - PODZEMLJE 

1.

Ja sam bolestan čovek... Zao čovek. Nesimpatičan čovek. Mislim da me boli jetra. Istina, ja nemam pojma o svojoj bolesti, i ne znam tačno šta me boli. Ne lečim se i nikada se nisam lečio, iako poštujem medicinu i lekare. Pored toga, ja sam još i sujeveran do krajnosti, ili bar

toliko da poštujem medicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se lečim za inat. Vi to sigurno ne možete razumeti. A ja, vidite, razumem. Naravno, ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju

zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naneti štetu i nikom više. Pa ipak, ne lečim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, neka me još jače boli.

Odavno tako živim - već dvadesetak godina. Sada mi je četrdeset. Ranije sam služio, a sada više ne služim.

I autor »Zapisa« i sami »Zapisi« su, prirodno, izmišljeni. Pa ipak, takva lica kao stoje pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu, kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo. Hteo sam da prikažem publici, jasnije nego što se to obično radi, jedan od karaktera nedavne prošlosti. To je jedan od predstavnika pokolenja koje još živi. U ovom odlomku, nazvanom »Podzemlje«, ta ličnost se predstavlja čitaocima, izlaže svoja shvatanja i kao da želi da pokaže uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini. Sa narednim odlomkom počeće pravi »Zapisi« te ličnosti o nekim događajima iz njenog života.               *****Fjodor Dostojevski

Bio sam zao činovnik. Bio sam grub i u tome sam nalazio zadovoljstvo. Mito nisam primao, pa sam bar u tome morao da nađem satisfakciju. (Ovo je slaba duhovitost, ali neću da je precrtam. Napisao sam je uveren da će ispasti vrlo duhovito, a sad, pošto vidim da sam se samo gadno razmetao - za inat neću da je precrtam.) Kad su molioci radi obaveštenja prilazili stolu za kojim sam sedeo, ja sam škripao zubima i osećao neizmernu nasladu kad sam mogao nekog da uvredim. A gotovo uvek sam mogao. To je većinom bio bojažljiv svet: zna se - molioci. A naročito nisam mogao da podnosim jednog oficira, kicoša. Nikako nije hteo da mi se pokori i odvratno je zveckao sabljom. Ratovao sam sa njim skoro dve godine zbog te sablje i najzad sam pobedio. Prestao je da zvecka. Ali ovo se desilo još u mojoj mladosti. A znate li, gospodo, u čemu je bila suština mojeg besa? ti tome i jeste stvar, to je upravo i bila najveća gadost što sam ja svakog časa, čak i u trenutku najvećeg besa, na svoju sramotu priznavao sebi da ja ne samo nisam zao već nisam ni ozlojeđen Čovek i da, u stvari, samo dižem prašinu i time se zabavljam. Pena mi na ustima, od besa, ali neka mi neko donese kakvu sitnicu, ili malo čaja sa šećerom, ja ću se već umiriti, čak će me obuzeti ushićenje, iako ću kasnije, to znam sigurno, škrgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko meseci patiti od nesanice. Takav sam ja.

To sam ja malopre lagao da sam bio zao činovnik. Za inat sam slagao. Prosto sam se izmotavao i sa moliocima i sa oficirom, a u suštini nikad nisam mogao da budem zao čovek. Svakog časa sam osećao u sebi mnogo - suviše mnogo osobina suprotnih tome: osećao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni. I znao sam da su celog života kiptela u meni i težila da se manifestuju, samo ja to nisam dozvoljavao, namerno nisam dozvoljavao. Mučila su me do stida; dovodila me do konvulzija i - dosadila mi najzad, i te kako dosadila! Zar vam ne izgleda, gospodo, da se ja pred vama zbog nečeg kajem i da za nešto jtražini oproštaj?... Ubeđen sam da vam se tako čini... A meni je, uveravam vas, sasvim svejedno ako vam tako izgleda...

Ja ne samo da nisam umeo da postanem zao već uopšte nisam umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I eto, sad tavorim poslednje dane u svom kutu, dražeći sebe zlobnom utehom koja ničemu ne vodi: da pametan čovek doista i ne može postati nešto, to može samo budala. Da, pametan čovek devetnaestog veka mora, i čak je moralno obavezan, da bude, uglavnom, beskarakterno stvorenje: a čovek koji ima karaktera i radi - većinom je ograničen. To je moje ubeđenje stečeno u toku četrdesetogodišnjeg života. Meni je sada četrdeset godina, a četrdeset godina - to je ceo život. To je duboka starost. Živeti preko četrdeset godina je nepristojno, banalno, nemoralno! Ko živi duže od četrdeset godina? - odgovorite mi iskreno, pošteno. Ja ću vam reći ko: glupači i hulje. Svim starcima ću to reći u oči, svim tim .poštovanja dostojnim starcima - svim tim srebrenokosim i namirisanim starcima! Celom svetu ću to reći u lice! Imam pravo da govorim tako, pošto ću ja lično doživeti šezdesetu. Do sedamdesete ću živeti! Osamdesetu ću doživeti!... Čekajte! Dajte da odahnem...

Vi, gospodo, sigurno mislite da želim da vas nasmejem? Prevarili ste se u tome. Ja uopšte nisam tako veseo čovek kao što vam izgledam ili kao što vam možda izgledam. Uostalom, ako vas nervira ovo moje nakla­panje (a ja osećam da vas nervira) i padne vam na pamet da me zapitate: ko sam ja zapravo? - odgovoriću vam: ja sam činovnik četrnaeste klase. Služio sam samo zato da bih imao šta da jedem (jedino zbog toga), a kad mi je prošle godine neki dalji rođak ostavio u nasledstvo šest hiljada rubalja, odmah sam podneo ostavku i nastanio se u svom kutu. I ranije sam živeo u tom kutu, ali sada sam se nastanio u njemu. Moja soba je bedna, odvratna i nalazi se na kraju grada. Služavka mi je seljanka, stara, zla i glupa, i najzad - uvek odvratno zaudara. Govore mi da petrogradska klima počinje rđavo da deluje na mene i da je veoma skupo živeti u Petrogradu s mojim ništavnim sredstvima. Sve to ja znam bolje od svih tih iskusnih i premudrih savetnika i namiguša. Ali ostajem u Petrogradu - neću da napustim Petrograd! I neću da odem zato što... Eh! najzad, sasvim je svejedno da li ću otići ili neću.

Uostalom: o čemu pošten čovek može da govori sa najvećim zadovoljstvom?

Odgovor: o sebi.

Onda ću i ja govoriti o sebi.

 2.

Sada ću vam ispričati, gospodo - bez obzira na to želke li vi to ili ne želite - zašto nisam umeo da postanem čak ni insekt. Reći ću vam ozbiljno da sam mnogo puta želeo da postanem insekt. Ali čak ni toga nisam bio dostojan. Kunem vam se, gospodo, da je prekomerno saznanje - bolest, prava i najteža bolest. Za svakodnevni ljudski život bila bi dovoljna i obična čovekova svest, to jest za polovinu ili četvrtinu manja od one porcije koja sleduje obrazovanom čoveku našeg nesrećnog devetnaestog veka, čoveku koji, pored osta­log, ima i tu nesreću da živi u Petrogradu, najapstraktnijem i najzavereničkijem gradu na celoj kugli zemaljskoj. (Ima gradova zavereničkih i nezavereničkih.) Sasvim bi, na primer, bilo dovoljno onoliko svesti sa koliko žive svi takozvani iskreni i radini ljudi. Kladim se da vi mislite kako ja ovo pišem samo iz razmetljivosti, da se malo našalim na račun radinih ljudi, i stoga, od ružne razmetljivosti, zveckam sabljom kao moj oficir. Ali, gospodo, ko se može hvaliti svojim bolestima, i još se razmetati njima?

Uostalom, šta ja to govorim? Svi to čine; upravo se hvale bolestima, a ja ponajviše. Nećemo se prepirati; moje oponiranje je besmisleno. Ali ja sam ipak tvrdo ubeđen da je ne samo premnogo saznanja već i svako saznanje - bolest. U to tvrdo verujem. Ali da ostavimo to za trenutak. Recite vi meni ovo: zašto mi se uvek dešavalo da u trenucima kada sam bio najsposobniji da pojmim i osetim sve finese »lepog i uzvišenog« - kako se to u nas nekad govorilo - ne samo da ih nisam osećao već sam činio tako ružne stvari koje... jednom reći, koje, možda, svi čine, ali koje su se meni kao u inat dešavale upravo onda kada sam bio najsvesniji da ih nikako ne bi trebalo činiti? Ukoliko sam više saznavao o dobru i o svemu »lepom i uzvišenom«, utoliko sam dublje tonuo u svoju žabokrečinu i bio sve skloniji da se u nju potpuno zaglibim. Ali suština je bila u tome što se sve to nije u meni dogodilo slučajno, već kao da je upravo tako moralo biti. Kao da je to bilo moje normalno stanje, a ne bolest ili nedostatak, tako da sam, najzad, izgubio volju da se borim protiv tog nedostatka. Svršilo se time što sam gotovo počeo da verujem (a možda sam zaista i poverovao) da to i jeste moje normalno stanje. A koliko muka sam u početku prepatio u toj borbi! Nisam verovao da se to i drugima dešava, i zato sam to celog života skrivao u sebi kao tajnu. Stideo sam se toga (čak se, možda, još i sada stidim) i dotle sam doterao da sam osećao neku tajnu, nenormalnu i podlu nasladu od toga da se vraćam po ružnoj petrogradskoj noći u svoj ćumez, i intenzivno osećam da sam, eto, i danas učinio neku gadost, da se to stoje učinjeno uopšte ne može popraviti i u sebi sam se potajno sekirao, kidao, mučio i cedio sebe toliko da se čemer pretvarao u neku sramnu prokletu slast i, najzad, u neospornu, duboku nasladu. Da, u nasladu, u nasladu! To kategorički tvrdim. Ja sam i počeo da govorim zato što hoću sigurno da doznam imaju li i drugi, takve naslade. Objasniću vam: naslada je ovde bila rezultat suviše jasne svesti o svom poniženju; rezultat toga, što i samosećaš da si došao do kraja; daje to odvratno, ali drugačije ne može biti; da nemaš izlaza i da nikada nećeš postati drugi čovek; a kad bi bilo još vremena i vere da se promeniš u nešto drugo, onda sigurno sam ne bi hteo da se promeniš; a kada bi i  poželeo, i tada ne bi ništa učinio, jer, u stvari, možda flemaš u šta da se promeniš. A glavna i krajnja konsekvenca je da se sve to dešava po normalnim i osnovnim zakonima intenzivne svesti, i po inerciji koja direktno rezultira iz tih zakona, prema tome, tu ne  samo što se ne možeš preobraziti već uopšte ništa ne možeš učiniti. Znači, intenzivna svest dovodi do zaključka: u pravu si što si podlac, kao da je podlacu uteha ako sam oseća da je stvarno podlac. Ali dosta... Eh, koliko sam napričao, a šta sam objasnio?... Čime se ovde objašnjava naslada? Ali ja ću objasniti! Ipak ću dovesti stvar do kraja. Zato sam i uzeo pero u ruku... Ja sam, na primer, strašno sujetan. Bolesno sam sumnjičav i jako uvredljiv, kao grbavko ili patuljak, ali je zaista bilo trenutaka kada bih se, možda, čak i tome obradovao ako bi mi neko opalio šamar. Ozbiljno vam kažem - sigurno bih umeo naći u tome neku vrstu naslade - naravno, nasladu očajanja, ali u očajanju se i nalaze najvatrenije naslade, naročito kad si potpuno svestan bezizlaznosti svog položaja. A kada ti opale šamar, tek onda će te pritisnuti saznanje kako su te zgazili. I što je glavno - mozgaj koliko hoćeš, uvek; ispada da sam, pre svega, ja kriv za sve i, što je najuvredljivije, kriv bez krivice, tako reći po zakonima, prirode. Prvo, zato sam kriv što sam pametniji od svih ljudi svoje sredine. (Stalno sam smatrao sebe pametnijim od svoje okoline i ponekad sam se, verujete li, čak stideo toga. U najmanju ruku, celog života sam gledao nekako u stranu, i nikada nisam mogao da gledam ljudima pravo u oči.) Najzad, kriv sam i zato što, kad bi u meni i bilo velikodušnosti, imao bih samo više muke od saznanja njene potpune nekoristnosti. Sigurno ne .bih umeo ništa da uradim sa svojom velikodušnoću: ne bih mogao ni da oprostim siledžiji zato što me je, možda po zakonima prirode, udario, a prirodnim zakonima se ne može praštati; niti da zaboravim šamar, jer iako su u pitanju prirodni zakoni, ipak je uvreda - uvreda. Najzad, kada bih čak i hteo da ne budem uopšte velikodušan, već da se, naprotiv, osvetim nasilniku što me je uvredio, ne bih mogao ni za šta nikome da se osvetim, zato što se sigurno ne bih odlučio da bilo šta uradim kada bih čak i mogao. A zaštose ne bih odlučio? O tome želim da kažem posebno reč-dve. 

3.