Uvek korak ispred ostalih

Ono što nije učinio Beograd, učinilo je Sarajevo. Dobro organizovanim skupom, uz učešće velikog broja poznatih ličnosti iz kulturnog i intelektualnog života ex Jugoslavije, obeleženo je sedamdeset pet godina života Radomira Konstantinovića pisca i filosofa, možda poslednjeg velikog predstavnika i pripadnika onog intelektualnog soja koji zarad lokalnih, uskih nacionalnih i regionalnih interesa nisu izdali univerzalne ideje pravde i slobode.

Očigledno, i posle takozvanih "demokratskih promena", srpska politička i kulturna situacija nije dovoljno sazrela da prihvati misao i delo Radomira Konstantinovića. Još uvek postoje dve Srbije, ona autistična, nepoverljiva prema velikom svetu i ona druga, kritička, marginalizovana, autsajderska čiji su potencijali gušeni, proglašena nepatriotskom i izdajničkom samo zato jer nije podlegla palanačkom načinu mišljenja, ksenofobičnom ponašanju izraženom u konzervativnom organicističkom kulturnom modelu mišljenja koji je još uvek dominantan u srpskom kulturnom prostoru. Sarajevski skup u organizaciji Fondacije Hajnrih Bel, sarajevskog PEN-centra, Kruga 99 i Beogradskog kruga potvrdio je ono što se dugo zna - Konstantinović je ne samo jedan od naznačajnijih sprskih pisaca i mililaca u prošlom i ovom veku, nego svakako i superiorna intelektualna veličina na našim balkanskim, ali i širim evropskim prostorima.

To što je taj i takav Radomir Konstantinović poslednjih petnaestak godina u unutrašnjem egzilu koji nije prekinut ni posle petooktobartskih događaja svedoči o konfuznoj, pa i nezdravoj srpskoj intelektualnoj sceni, gde se i posle svega što se dogodilo ne oprašta onima koji su hrabro i proročki pisali i govorili o "nužnosti nacizma u duhu palanke". Konstantinović je, što je takođe jedan od njegovih neoprostivih "grehova" dao preciznu i nedvosmislenu definiciju Druge Srbije, suprotnu svemu onome što je Miloševićeva Srbija predstavljala: "Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom".

Obimno delo Radomira Konstantinovića, njegovi rani romani, njegova nova književna ostvarenja ("Dekartova smrt", "Beket, prijatelj"), osmotoma studija o srpskom pesništvu između dva svetska rata "Biće i jezik", kao i toliko citirana "Filosofija palanke" usmereni su ka razbijanju klišea, obračunu sa zatvorenim načinom mišljenja i predstavljaju monumentalno delo stvaraoca koji stoji nasuprot glavnom toku konzervanivne misli, palanačkog duha, ksenofobičnog nacionalizma.

Na skupu u Sarajevu najviše je bilo govora o Konstantinovićevoj "Filosofiji palanke". To nije za čuđenje, jer "Filosofija palanke" objašnjava bolje nego ijedno drugo književno ili filosofsko delo srpske kulturne i filosofske misli suštinu vladajućeg kulturnog modela u Srbiji devedesetih godina (i danas dominantnog), poreklo i pozadinu dominirajućeg nacionalizma, njegovo ishodište i njegove posledice, poreklo i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji su okončani u ratnom razaranju i zločinu.

Kao pisac, kao filosof kulture, Radomir Konstantinović je uvek bio korak ispred ostalih, sa savršenim osećanjem za duh vremena, za nove tendencije. Smelošću i inteligencijom koju poseduju samo najhrabriji i najdarovitiji otvarao je onaj pravi put kojim se izlazilo iz parohijske isključivosti, malograđanskog mentaliteta samodovoljnosti, palanačke zatvorenosti. Palanka nije pojam koji se vezuje za periferiju života ili mišljenja, kako je lucidno primetio Laslo Vegel, naša palanka je u samome centru, u središtu mišljenja, u glavnim institucijama sistema i kulture što je čini sveprisutnom i sverazarajućom. U istoriji naše palanke otkrivamo istoriju naših zabluda, ali i jasno nagoveštavanje budućih; pozivajući se na filosofiju palanke vrlo pecizno možemo definisati poreklo, duh i stranputice jednog načina razmišljanja i jednog načina delovanja, korene i plodove zatvorene, ograničene misli izražene u strahu od velikog sveta, od modernizacije, od promena.

Za razliku od nekih drugih značajnih ličnosti naše umetnosti i kulture koji su svoje nemirenje sa postojećom situacijom iskazali odlaskom u dobrovoljni ili prisilni egzil, Konstantinović je odabrao poziciju unutrašnjeg egzila koji traje od dolaska Miloševića na vlast, pa do današnjih dana. Ta njegova pozicija simbolično izražava i poziciju onog zdravog, teško i sa mukom sačuvanog jezgra srpske kulture koje je i dalje na marginama društva iako je najvrednije što u toj kulturi postoji. Poštovanje i pažnja koje su liku i delu Radomira Konstantinoviča u Sarajevu ukazali prisutni gosti, književnici, filosofi, teolozi, istoričari umetnosti i političari iz raznih delova bivše Jugoslavije ubedljivo svedoči da ukupno delo Radomira Konstantinovića prevazilazi sredinu u kojoj je nastalo i njene uske, lokalne probleme i da je palanka u duhu, "iskustvo nam je palanačko", jednako koliko i u svetu.

Teško je zamisliti proteklih desetak godina borbe protiv jednog okrutnog, zločinačkog, nedemokratskog režima bez prisustva, bez učešća Radomira Konstantinovića koji je toj borbi, tom suprotstavljanju davao i još uvek daje intelektualnu snagu, razotkrivajući bedu i banalnost patriotskih fraza i nacionalističkih brbljarija. Uvažavanje dela Radomira Konstantinovića proizilazi, između ostaloga, iz divljenja njegovoj sposobnosti da nepogrešivo izrazi suštinu problema. Okrugli sto u Sarajevu upravo je protekao u takvom tonu i raspoloženju čime je, uz sve ostalo, odata počast jednom od najumnijih intelektualaca našega doba.


Filip David