Agonija sveta palanke

Istorijski kontekst dela Radomira Konstantinovica

    Ime Radomira Konstantinovica i naslov njegovog najpoznatijeg dela - "Filosofija palanke" postali su apsolutno nedeljivi. Ime pisca podrazumeva naslov dela, delo podrazumeva ime pisca.
    Imajuci, razume se, u vidu vrstu knjige i novije vreme, preciznije drugu polovinu XX veka, "Filosofiju palanke" bih oznacila kao jednu od kljucnih knjiga u srpskoj kulturi. Kljucnih knjiga po definiciji nema mnogo ni u velikim kulturama, a malim - pogotovo. "Filosofiji palanke" uz bok stoji, mozda, jos samo knjiga Miodraga Popovica "Vidovdan i casni krst" - "ta genijalna knjiga", kako je za nju rekao istoricar Ivo Banac. Obe ove knjige imale su slicnu sudbinu: dugo su bile precutkivane.
    Objavljena prvi put davne 1969. godine, "Filosofija palanke" pocela se vise citati i citirati u poslednjoj deceniji XX veka. Bilo je potrebno da se duh palanke otelotvori u svim pojedinostima, da bi "Filosofija palanke" postala kljuc za razumevanje krvavog haosa u toj deceniji, kao, u sustini, agonije srpske patrijarhalne civilizacije u njenom najnovijem, i najdramaticnijem, sudaru sa modernom civilizacijom.
    Sta se od karakteristika duha palanke u poslednje dve decenije nije manifestovalo i ostvarilo? Trijumfovalo je, pre svega, "izvanredno jako osecanje kolektiviteta", kome je sve "pretezno licno, individualno (ma u kom pravcu) nepozeljno". Sabiranju, zgusnjavanju nacije - kolektiviteta pomagalo je "jako osecanje za istoriju, izvestan duh istoricnosti", koji su, u sustini, "delo van-instorijskog (ili samo protiv-istorijskog duha"). A zatim opsednutost smrcu, na kojoj je, kako bi rekao Ivan Lovrenovic, nastala kultura smrti, cije je pravo lice bescenje zivota.

 

    Izgubljen u slozenostima, otporan na promene, svet palanke je ideoloski prost-totalitaran. On je negirao svaku protivurecnost, suzbijao misljenje i odbacivao tvorastvo. Nagon za zatvaranjem bio je doveden do vrhunca. Ne mireci se sa svojom propascu, infantilan i inferioran svet palanke presao je u agresivnost "prema svemu sto je ono - strano, sto je od drugoga sveta, sto je, jednostavno, ‘od sveta’". A njegova filozofija, filozofija palanke, okrenula se "neizbezno... ludilu".
    Patrijarhalnost prozima i leve i desne ideje, orijentacije i programe i u modernoj istoriji Srbije. Zato se bez "Filosofije palanke" ne moze napisati drustvena istorija Srbije u XIX i XX veku. Ta knjiga, zaista i pre svega, jeste "ogled o srpskoj patrijarhalnoj civilizaciji". Vec sama njena pojava je znak distance prema toj civilizaciji, a distanca je rodno mesto alternative. Zato je bitan istorijski milje iz koga je proizasla "Filosofija palanke". Odnosno, u kome je bio moguc jedan Radomir Konstantinovic. Verovatno uprosceno, ali u tom miljeu ja razaznajem tri linije.
    Norberto Bobio u svom delu "Liberalizam i demokracija" kaze:
    "Cjelokupnim politickim misljenjem dominira velika dihotomija: organicizam (holizam) i individualizam (atomizam). Premda kretanje nije pravocrtno, moze se reci da organicizam pripada proslosti, a individualizam je moderan (ili barem od njega moze poceti teorija moderne drzave).
    "...liberalizam cupa pojedinca iz organskog tijela drustva i omogucuje mu da zivi, barem veci dio zivota, izvan majcine utrobe, baca ga u nepoznat svijet pun opasnosti, gdje vlada borba za opstanak, a demokracija pojedinca ponovo prikljucuje drugim ljudima koji su mu slicni, kako bi na temelju njihova spoja drustvo bilo ponovo uspostavljeno - ne vise kao organska cjelina, nego kao udruzenje slobodnih pojedinaca."
    Ta dihotomija karakterise i modernu istoriju Srbije. Dominante ideologije u njoj, i nacionalna i socijalna, ukljucujuci i komunisticku, su organisticke. Kad danas citam kako mi, valjda posle komunistickog totalitarizma, treba da se vratimo u Evropu, u kojoj smo uvek bili, prisecam se Todora Manojlovica, koji je, 1927. godine, u "Letopisu Matice srpske", pisao: "Mi zivimo, nekako eksteritorijalno usred Evrope, u cijoj idejnoj evoluciji ne ucestvujemo... Karakteristican je tu antimodernizam."
 

    Prva linija u istorijskom miljeu Radomira Konstantinovica i njegove "Filosofije palanke" na tragu je slabije, ali u modernoj istoriji Srbije postojece, tradicije individualizma i modernizacije. On se nadovezuje na prosvetiteljstvo Dositeja Obradovica i naucnost Djure Danicica, koji je govorio: "Za otadzbinu se moze umreti na svakom korisnom poslu." Na tragu je Ilariona Ruvarca, koji je pisao da se istoricar prema izvorima ne moze odnositi "kao svako dete i prost narod". Najzad, na tragu zagovornika drzave kao sredstva, a ne cilja, vladavine zakona i dostojanstva gradjanina. Ta strana pomenute dihotomije probijala se i kroz komunisticku partiju po logici, kako Gramsi kaze, kad postoji jedna partija, onda sve stranke postaju unutarnje. Ona je bila najugrozenija na kraju XX veka, kada je kolektivizam vec usao u degeneraciju.
    Druga linija istorijskog miljea u kome sazreva Radomir Konstantinovic je porodicna linija. "Dekartova smrt", ako sam dobro procitala, pokazuje koliki je znacaj on sam pridavao toj liniji. Njegov otac, cuveni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Konstantinovic u svom delu "Politika sporazuma. Dnevnicke beleske 1930-1941. Londonske beleske 1944-1945", koje je, 1998. godine, objavljeno u Novom Sadu, nije, naravno, pisao o filosofiji palanke, ali je uocio mnoge njene karakteristike koje zvuce kao dijagnoze:
    "Nasi ljudi: sami se proglasili autoritetima."
    "Nasi ljudi zadocnjavaju u shvatanjima."
    "Nasi su ljudi pretenciozni. I lenji."
    Mihailo Konstantinovic je izmedju organicizma i individualizma nedvosmisleno bio na strani ovog drugog. "Fasizam, komunizam i nacionalsocijalizam" - pisao je - "mislim da imaju zajednicku osnovu: reakciju protiv individualizma, ali ako su te reakcije razumljive, pitanje je moze li se izmeniti osnovno nacelo moderne civilizacije. Hoce li primarnost kolektiva biti moguce svuda provesti?"
    Najzad, o trecoj liniji istorijskog miljea Radomira Konstantinovica. Iskustvo XX veka je i njegovo licno iskustvo. Hana Arent je svoju studiju "O totalitarizmu" napisala sazimajuci iskustva i nacistickog i komunistickog totalitarizma. Radomir Konstantinovic je na kljucni fenomen svoga veka reagovao analizom slucaja, relevantnom za istoriju totalitarizma uopste.
    Radomir Konstantinovic nije samo anatom sveta palanke u agoniji. On je jedan od graditelja modernog sveta, Evrope u Srbiji. Njegovo osmotomno delo "Bice i jezik", koje je nastalo izmedju 1970. i 1981. godine, i koje sadrzi sto trinaest rasprava o isto toliko srpskih pesnika, jedinstveno je ne samo u srpskoj kulturi, nego i u svim juznoslovenskim kulturama. Sa njim bi se mogla uporedjivati samo "Krlezijana" Stanka Lasica. Praveci presek - jedan kroz celokupno srpsko pesnistvo, drugo - kroz voluminozno delo jednog knjizevnog gorostasa, ova dva stvaraoca imaju isto polaziste - dijalog nasuprot monologu kao rodnom mestu totalitarizma. Prema monoloskom, totalitarnom obrascu: "Hrvatska je povjest" - kaze Lasic - "puna Izdajica. To su oni koji ne misle kao Ja. Sve sto je protiv Mene, treba odsjeci: trulo i zarazeno koje bi moglo otrovati cjelinu. Tako vidim nasu sudbinu u novijoj povjesti."
    Ovaj obrazac ima svoj savrseni pandan u srpskoj kulturi. Tako dojakosnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti pise da je "Oskar Davico dokaz nase obolelosti - ako jednom ozdravimo, bice odbacen kao strano telo, amputiran kao gangrenozno tkivo."
    To je onaj isti Oskar Davico, o kome je Radomir Konstantinovic u svom monumentalnom delu "Bice i jezik" napisao: "Jedan od najvecih pustolova srpske poezije bez cijeg vanredno obimnog i raznovrsnog dela je njena moderna epoha nezamisliva."
    Radomir Konstantinovic ne ukida dihotomiju, koja karakterise i srpsko pesnistvo. Njegovi kriteriji su imanentni poeziji, a suprotni svakoj ideologiji, pogotovo politici. On, jednostavno, ne pristaje na zaborav. Tako ce, pre no sto pocnu da im pomeraju kosti i njihovim imenima kite ulice, pisati o Jovanu Ducicu i Svetislavu Stefanovicu kao pesnicima. Iz istih razloga, suprotstavice se precutkivanju izvornog dara jednog Milete Jaksica; "mudrosti lokalnih sereta" i "prizemnoj utilitarnosti" u vrednovanju raskosnog talenta Svetislava Vinavera, koji je "ugradio sebe... u same osnove najnovije srpske kulture jezika i stiha".
    Nije slucajno da su kljucna dela Radomira Konstantinovica nastala u poslednje dve decenije XX veka. On je naslucivao agoniju sveta palanke. Verovao je da ne postoji samo jedan izbor. Zato je u Sarajevu, uoci rata, rekao: "Kriza je nasa sansa". Svet palanke potrazio je izlaz u savezu drzavnog socijalizma i nacionalizma. Kroz taj savez, on se i ostvario, da bi se, posle sloma, dramaticnije no ikad, nasao ponovo pred istim izborom pred kojim je bio i na pocetku.
    Izlaganje na okruglom stolu u Sarajevu povodom 75 godina zivota Radomira Konstantinovica

 Uell, kao i vazda prije,

sasvim lično & internetično