Pronađena pisma

Beckettova su pisma, pre no što su dočekala svoj pravi čas i počela da kruže među nama, prvobitno dospela na pravu adresu

Radomir Konstantinović, Beket prijatelj, Otkrovenje, Beograd, 2000.

Predrag Brebanović

Mada predstavlja sve drugo samo ne primer savremene prakse interaktivnog pisanja, knjiga Beket prijatelj proistekla je iz interakcije dva pisca, dveju stvaralačkih individualnosti, pa u izvesnom smislu i - dve kulture. Njenu okosnicu čini dvadeset i šest uglavnom kratkih pisama što ih je, u periodu između 1958. i 1972, Samuel Beckett uputio Radomiru Konstantinoviću i njegovoj supruzi Kaći Samardžić: oko tih poslanica ispleo je, naime, njihov (muški) adresat (tek) sada mrežu svojih faktografskih i nefaktografskih napomena. Pisma su u knjizi prisutna i u obliku fotokopija, njihov tekst dostupan nam je i u francuskom originalu, a na srpski ih je prevela Slavica Miletić. Imajuću u vidu Beckettov rukopis, ali i činjenicu da ni on sâm, kao ni njegov uzor Joyce, katkada nije uspevao da se snađe među vlastitim svračijim nogama i orlovim krilima, treba reći da se u ovom slučaju već prevodiočevo iščitavanje pokazuje kao istinski podvig.

S jedne strane, dakle, stoji nesporni svetski klasik, autor kojeg, nezavisno od ličnih preferencija, na završetku milenijuma svi već vidimo otprilike onako kako ga je pre nekoliko godina prikazao Harold Bloom: kao jednog od poslednjih među "junacima" takozvanog Zapadnog (književnog) kanona. Istina, još uvek nam se, uprkos svemu, čini da se u ovom veku nije pojavio veliki pisac ili spisateljica - svejedno da li je o modernistima, "postmodernistima", ili nekoj trećoj, hipotetičkoj grupaciji reč - koga je bilo teže "asimilovati" u mainstream "kanonske" kulture. Spoljašnjih znakova Beckettovog postojanog i nelagodnog prisustva nije manjkalo počev od pedesetih, i ti znaci su se, neumitnom logikom kulturne proizvodnje, u poslednjih dvadesetak godina namnožili do neslućenih razmera; Beckett industry je cvetala, a naglasak se, spiralom iste neumitne logike, postepeno pomerao sa scriptorovog dela na njegov (u međuvremenu okončan) život. Čitav ogroman trud oko književne, pa i neknjiževne kanonizacije ovog (Irish? Anglo? French?) pisca, kao da je time postajao još uzaludniji i nepošteniji: obični "poslenici kulture" zdušno su, u isti mah intenzivno i rutinski, prionuli na "obradu" nasleđa autora koji je, prema opasci jednog svog prijatelja - inače svima poznatog pariskog Rumuna, po čijoj se prošlosti u poslednje vreme takođe, post mortem, preturalo - sve do poslednjeg trenutka čvrsto verovao u to da je od svake "kulturne pirotehnike" (pa zvala se ona, u krajnjoj liniji, i engleskim jezikom!) bitnije "noćno nebo ništavila" koje se "iza", tj. iznad nje nalazi.

Filosofija palanke i Dekartova smrt

Na drugoj strani, i kod Konstantinovića su postojali problemi sa "uključivanjem", čak i u onaj aktuelni, matični umetnički i filozofski kanon. I pored pomalo neočekivanog, a zlobnici bi rekli i neopravdanog književnog uspeha u ranim šezdesetim (kada je i uticaj beckettovskog pisma na našeg autora bio najvidljiviji*), sa ozbiljnijom recepcijom njegovih spisa - posle "metodične gluvoće" tokom osamdesetih, kada Konstantinović, paradoksalno, objavljuje monumentalno Biće i jezik (1983), kao jedno od dela koje se ovdašnje sredine najviše tiče - otpočelo se, u stvari, tek u poslednoj deceniji. Takav je odziv praktično bio podstaknut spolja, istorijsko-političkim okolnostima (ratovima), i njima uslovljenom revalorizacijom Filosofije palanke (1969!), ali ne i samo time, budući da se već sada, sa visokim stepenom pouzdanja, može tvrditi da Dekartova smrt (1996) zbilja jeste jedna od najznačajnijih srpskih knjiga, ne samo iz devedesetih...

Ranije pomenuta "interakcija" u Beketu prijatelju nije uskraćena ni za svoju vremensku dimenziju: Konstantinović nam iz sadašnje perspektive komentariše davne, sadržajem bezmalo trivijalne tekstualne, a povremeno i slikovno-tekstualne Beckettove pošiljke. Pri tom je na osnovu samih, izgleda ne ni preterano čestih oglašavanja onog korespondenta čijom prepiskom sada raspolažemo, zapravo teško odgonetnuti koliko u njima ima ičeg drugog do puke kurtoazije (u jednom lepšem, ili barem srdačnijem smislu reči), dok su kvantitativno dominantni Konstantinovićevi komentari, onda kada nisu iznošenje podataka, delom meditativne (lične), a delom hermeneutičke (kritičko-interpretativne) prirode.

Danas znamo puno, ako ne o Beckettovom "stvarnom" životu, a ono o tome kako se Irac (u najmanju ruku, uzdržano) ophodio prema bezmalo svima onima koje je tih decenija sretao; ali znamo i to da priča o odnosu koji je srpska prestonica imala prema Beckettu čini zasebno poglavlje poratne kulturne istorije tog grada, jedno od lepših. Uz znatna ideološki motivisana ometanja, the last modernist se u Beogradu igra još od 1956, prevođen je (najpre u Politici?!) već od 1958, a upravo je Kaća Samardžić sačinila, godine 1959, i "prvi evropski prevod Becketta", odnosno romana Molloy, što je nešto ranije poslužilo i kao povod autorovom kratkotrajnom boravku u beogradskom hotelu Majestic**. Kao urednik u Kosmosu, koji je potonji prevod publikovao, Konstantinović je za to izdanje napisao i kritičko-informativni pogovor, priređujući tom prilikom i izbor iz kritika dela, da bi iste godine, u tekstu pod naslovom Gde je Tolstoj?, o tvorcu romaneskne M-trilogije razmišljao ukazujući na fenomen "odumiranja epike" unutar onog segmenta tadašnje književne ponude koji prilično nesretno - pogotovo iz perspektive činjenice da je iz nekog razloga oduvek bio sklon da za oznakom "literatura" poseže svaki put kada govori o književnosti - sâm naziva "aliteraturom".

Nečista, heterogena ili kentaurska knjiga

 Započeto tada, "toplih" pedesetih, kao kontakt stranog stvaraoca s njegovim srpskim prevodiocem i izdavačem/tumačem/kolegom - dakle: kao komunikacija dobrim delom pragmatična, poslovna - druženje se dvojice pisaca sve vreme šezdesetih odvija isključivo poštanskim putem, da bi početkom sedamdesetih, u vreme koje i proučavaoci Beckettovog života osvetljavaju kao period još izraženije piščeve samo-izolacije (možda će i neki budući Konstantinovićev biograf o predmetu svog interesovanja moći da zaključi nešto slično?), i u tom, tinjajućem vidu konačno prestalo da postoji.

No nije li nam i sasvim malo materijala dovoljno, posle svega onoga što (nam) je o francuskoj poštanskoj birokratiji, još u Le carte postale (de Socrat ŕ Freud et au-delŕ), napisao Derrida? Sama građa u Beketu prijatelju nije čak ni celovita, ali ne jedino utoliko što joj nisu mogla biti pridodata i sva ona pisma koja su godinama upućivana iz suprotnog smera, i to zbog toga što, jednostavno (kako nas obaveštava autor, kome u knjizi ovakve vrste želimo da verujemo na reč), njihove kopije nisu sačuvane. Izvestan (koliki?) broj Becketovih epistola - saznajemo to i iz spoljašnjih izvora na koje se autor poziva, kao što su tekstualna svedočanstva Bore Ćosića i Mirka Kovača - uništen je u Kaćinoj i Radetovoj rovinjskoj kući onda kada je ona, početkom devedesetih, postala objektom nacionalističkog nasilja. Već i usled toga, u ovom odanošću Beckettu nadahnutom poduhvatu traganja za nefiktivnom stvarnošću, postupak rekonstrukcije prošlosti (utemeljen na onom što je poznato, sačuvano, materijalno), neminovno je, posle tolikog "izgubljenog" vremena, morao biti upotpunjen i naporom reminescencije (o svemu zaboravljenom, uništenom ili nematerijalnom). Tako se pred nama ponovo našla jedna u nizu knjiga "Konstantinovića Filosofa" koju je u žanrovskom pogledu moguće okarakterisati samo kao nečistu, heterogenu ili kentaursku.

Da li se ovde priređivanje ostataka jedne prepiske izmetnulo u biografski ogled u pred-postmodernom, ili u autobiografski ogled u post-postmodernom ključu? Da li, u Beketu prijatelju, književna kritika, onako kako je zamišljao Oscar Wilde, hodi stazama jednog "višeg" oblika autobiografije, ili nam, naprotiv, uoubičajeno poigravanje barthesovskim "biografemama" (Beckettov rad, njegova samoća, njegova putovanja... njegov 2CV) obavlja "posao" interpretacije? Ko, zaista, koga ovde čita? Mi Konstantinovića, ili Beckett nas? Beckett Konstantinovića? Je li svemu prethodila "čista" filozofija - preciznije, nekakva "filosofija***"? Ili je u pitanju "samo" jedan "dokumentarni" roman, kombinacija epistolarnog i romana u fusnotama?! Možda nešto mnogo jednostavnije: knjiga ljubavi prema jednom piscu, delo iz niza u kojem se, kao ljupkiji predstavnici vrste, mogu naći i naslovi kao što su Vreme s Gombrovičem ili Dovlatov i okolina? Porodični spomenar, neka vrsta elegičnog appendixa moćnoj autorovoj prethodnoj knjizi? Ili drama, beckettovska, ali sa stvarnim licima, u kojoj se sve što je važno već dogodilo pre njenog početka? Kakva je, uistinu, intencija Konstantinovićevog teksta?

Slatko za Becketta

Valja nam priznati: ništa od svega toga ne znamo, kao što ni pisac ne zna da li se Beckett samo privideo Kaći Samardžić (u Parisu, na biciklu, 1977), niti "da li smo mu ikad izišli pred oči, les tętes mortes?". Jednim montaigneovskim "ne znam", kao odgovorom na potonje pitanje, završava se i poslednje poglavlje knjige, pod naslovom Subjekt umire pre negoli stigne glagol, a Konstantinovićevu "metodsku" sumnju, koja daleko od toga da je puka filozofska poza, odaje i znak pitanja koji se pojavljuje u onom trenutku kada se u samom tekstu knjige jednim hrabrim gestom poseže za sintagmom koja tvori njen naslov. Taj upitnik u Beket prijatelj? najviše nas podseća na sled misli Kafkinog Jozefa, književnog lika sa kafkijanskim, ali i konstantinovićevskim inicijalom, koji se u pretposlednjem pasusu Procesa, neposredno pred pogubljenje, prolazeći ispod jednog otvorenog prozora, zapitao: "Ko je to bio? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko učestvuje? Neko ko hoće da pomogne? Je li to pojedinac? Jesu li svi? Ima li još pomoći?"

Beket prijatelj zasigurno predstavlja mnogo više od puke kolekcije uspomena na izumitelja Godota, ili - mada je u čaršiji i ta teza već iznesena - zbirke anegdota koje su (poput, na primer, one o pripremanju slatkog za Becketta) doskora živele kao sastavni deo beogradske usmene književnosti, i koje će većina čitalaca ipak doživeti kao jedan od uzbudljivijih aspekata dela. Doduše, ne bismo ovu knjigu mogli smatrati ni prekretničkom u usko shvaćenoj oblasti "beckettologije", čak ni u lokalnim okvirima****. Konstantinović nije Hugh Kenner, jer i ne želi da to bude, ali daleko od toga da je i siromašni Beckettov rođak (Hammov Clov, pa još - iz palanke), čije bi nam se pozivanje na ionako specifično "prijateljevanje" doimalo odbojnim, onako kako nam se neke sumnjive biografske knjige o Beckettu, slično nazvane, dovoljno odurnima čine već na osnovu svojih internet-odlomaka.

U Beckettovom opusu pisac Izlaska, Ahasvera i Pentagrama, stiče se utisak, težište stavlja na tvorevine kao što su Proust (rasprava), Molloy (roman) i Fin de partie (drama), dok u drugom planu ostaju poezija, kraće proze, pa i svi "multimedijalni" radovi. To što bismo možda baš takvu antologiju beckettianu i sami potpisali, ipak ne znači da gubimo iz vida činjenicu da nam je ovde ponuđen tek jedan mogući i, osim toga, od bilo kakve forme humora sasvim (očekivano) očišćeni Beckett. Na trenutak nam se čini da je to pre svega Beckett kao anti-Sartre, te stoga i jedan znatno drugačiji Beckett od onoga kakvim ga je i sâm Konstantinović nekada video. Nastojeći da, više usput, ispravi i neke od sopstvenih grešaka u nekadašnjem razumevanju "svog" pisca, i izbegavajući opsežniju polemiku sa drugim, već postojećim tumačenjima, autor je srećom uspeo da umakne dvama iskušenjima koja su pred njim stajala (i zbog kojih smo, priznajemo, strepeli nad ishodom ove knjige): Scili "kartezijanizacije" i Haribdi "čehovizacije" svoga "junaka". Umesto da Becketta učini više "filozofstvujuščim" nego što je on to zaista bio, ili da nam ga prikaže u nekakvom isuviše ljudskom svetlu, Konstantinović je za njegovim tekstovima, privatnim i "javnim", posegnuo kao za instrumentima samospoznaje.

Beckett posle Kaće

I zato je Beket prijatelj knjiga ultimativno, gotovo zastrašujuće lična. Nad njom, još uvek, lebdi senka smrti, ne više očeve (Descartesove), ali ni samo učiteljeve (Beckettove), nego i jedne "nove" smrti, smrti Beckettovog prevodioca i one uz čije se nužno posredovanje korespondencija "Descartesovog sina" sa njegovim "prijateljem" sve vreme i odvijala - Kaće Samardžić. Naprosto, Beket prijatelj nije tek "Beckett posle Descartesa", pa ni samo, kao što bi se dalo pretpostaviti, "Beckett posle Becketta"; to je, prevashodno, "Beckett posle Kaće", ili, kao što u naslovu autorskog uvoda stoji - "Beket noćas". Ima li ikog među nama, iz ove beckettovske "prestonice ruševina", ko u čitanje, ko u pisanje stupa sa takvom smelošću i na takav, u najdubljem smislu egzistencijalan, način?

Vrednost ove knjige - čiji bismo "zaplet", odnosno njegov spiritualni ekvivalent, mogli odrediti kao začuđujući ukrštaj kanonskih narativnih matrica posvećenih ukradenom pismu i pronađenom vremenu - otuda počiva u tome što je ona dostojna svog tvorca, i što bismo i za nju mogli reći ono što je Beckett, parafrazirajući Joycea, izneo jednom kao vlastitu zamisao dobrog pisanja: da ne predstavlja pisanje o nečemu, nego pisanje nečega. Srž Konstantinovićevog pisanja, u ovoj njegovoj fazi, ogleda se upravo u tome da je ono doista "pisanje nečega" i onda kada je naizgled tek "pisanje o", pa čak i kada se to "o" odnosi na Samuela Becketta. Sve nas to, naposletku, uverava da su Beckettova pisma, pre no što su dočekala svoj pravi čas i počela da kruže među nama, prvobitno - ne (samo) zbog toga što pismo uvek stiže na sopstveno odredište - dospela na pravu adresu.

NAPOMENE UZ TEKST:

* Taj uticaj vredelo bi, mislim, pažljivije istražiti. Nova knjiga, ako ništa, jeste ujedno i najopipljivija potvrda da je Beckett-romanopisac za Konstantinovića-prozaistu predstavljao neuporedivo snažniji izvor intertekstualnog magnetnog dejstva u odnosu na, recimo, francuski nouveau roman (koji se, i sâm, umnogome razvio sledeći Beckettov trag).

** Osim što je u njemu odsedao Krleža (mrzitelj Becketta), Majestic je bio i ostao (čak i tokom proleća 1999) omiljeno beogradsko svratište engleskih građana.

*** U tekstu "Filo( )ofija u palanci", iz knjige koja će se u izdanju B92 pojaviti tokom 2001, Branko Romčević, govoreći o prirodi Konstantinovićevog mišljenja, plasira pojam filo( )ofija, i to ne da bi imenovao "neutralnost u sporu filosofije i filozofije", već da bi skrenuo pažnju na "sâmo područje u kome se njihov odnos problematizuje". Sasvim je jasno da se oni koji su se, naročito poslednjih godina, čitajući Filosofiju palanke bavili prevashodno palankom, a pomalo i stvaranjem kulta oko njenog najautoritativnijeg tumača i napadača, nisu ni primakli ovako formulisanoj S/Z-dilemi, budući da se najčešće nisu ni doticali, kako filosofije (koja po Romčeviću počiva na veri u harmoniju između reči i stvari), tako ni filozofije (usmerene na "pregovaranje" sa drugim oblastima).

**** Ono što bi se vrlo uslovno moglo nazvati "srpskom beckettologijom", ukoliko nas pamćenje služi, tavori već nekih petnaestak godina. Beket prijatelj je, međutim, odličan povod da se - recimo - sučeli Konstantinovićevo čitanje tzv. đubretarskog komada (Kraj partije), sa čitanjem Jovana Hristića, od pre dve decenije. Hristićevo je, verovatno, "jače".

 Uell, kao i vazda prije,

sasvim lično & internetično