okupator

***NE DIRAJTE nasilne i kriminalne: ONI ZNAJU UZVRATITI! bez ikakva tamo mjerenja. I ustezanja***

...nije da nejmam savjesti ALI, eto, valjda zbog dugogodišnjeg upražnjavanja čwarkocida temeljita ispostavi se da je MAST poprilično učimbenikovit izolator. Čirimbirično govoreći – e, a da me cel svet razumede – što je masti više, to je osečanija manje, tj. tumposti je - MA KAKO STE SAMO POGODLI!?!, - više...

Ipak, UGRIZLO me za onu moju dembelu and masnu a jedva (još) pokretnu! Šta, pitaš.., e, rodijak – moja vlastita SAVJEST.

Ja prvo mislijo da sam nasjeo na onu staklenu zdjelu čwarkova. Pa, ko mislim, hembaTe, tu sam zdjelu staklenu ionako mrzjo ali, KOLKO ČMARKOWA je sad uništeno!

Baš u tom trenu sam posumnjao na svoju – SAVJEST! Neki unutarnji glas –koji ja NIKAKO nisam prizivo- poče mi muljati da kako se TO desilo SAD, a ja oma aj začepi, niko te ništa nije pito, a glas oma oću, ka' s' ti mene slušo, al samo da ti kažem MOŽDA i ne krvariš, ali ti čwarkovi su na ovoj vrućini ki užeglo ulje; SVE će smrdti za pet minuta! Čak i ta nova radna fotelja šta ti je ona tvoja za romđendan poklonla...

Joj, da sam nekako moga zavuć šakaču tomu unutarnjomu glasu! Pa da viđa kroše od jumnjaka!

No, NEŠTO mi je reklo ne poteži ništa, smir se, guzca ti je TVOJA VLASTITA na masu čwarkowa, a BogaMi i oštra cakla...

NIJE nastupla pan'ka, ma nikaki šokovi i slično! Zavladala je TIŠINA, mrtva tišina ki nikad prije. Nit sam žvako (čwarke, a šta drugo!?), nit sam mislijo, a ko i da nisam diso.., sve je stalo i postalo NIŠTA...

Kako me bol kao osjećanje više (vidi gore pod TUPOST) ne pokreće nit u koju stranu, to sam DOBRO SE SJEĆAM, bar za momenat pomislio kako sam uz tu omraženu staklenu zdjelu PREPUNU omiljenih čwarkova VJEROVATNO „fasovao“ puzeći i masivni herc kolaps i sad me Nebeske Vlasti drže u čekaonici. Pakla, svakako...

OMA sam počeo mislit. Trećom do daske!

Prije roka SOUR MUNJA sam znao da čwarkowi NISU niki grijeh. Odahnuh. Nikad nisam ganjo tuđe žemske. Odevnuh.

U, hemboUte, šta ja sve znam! Ipak – ukazalo mi se; sve znanje se svodilo na samo jedno SIGURNO znanje: da ja samo znam kako nikad neću saznati. Čak niti ŠTA JE ZNANJE...

Ovo je naporno. Nepotrebno je čwarke pohovati, pomislim i počmem ozbiljnije listati po svojim smrtnim grijesima ZA ŽIVOTA.

Pa ja sam bio OKUPATOR! Pravi pravcati okupator. Odjednom ki da je neko isključijo grijanje i sve se oko mene zaledilo. Onako mrtvo tiho and polarno. Jok, nije Spolarno nego baš Polarno.

Led, tišina i MRAK. Da, to je to – ja sam punih 15 ljeta svojega života bio mazga mraka, okupator and tlačitelj; dušman bezdušni. I, brate, sve sam to naplatjo: dok je jedan pošten radnik (UPOZORILO: do NOT compare sos današnjicu radničku PROSvijetljenu & demokuratsku!) imo tristo „mara“ i jedva šaku šverca, nešto njive i tu i tamo „fuša“, ja sam gasio svjetla na vojnim brodovima mraka za vrtoglavih 600, pa i 700 marčurina. Dinarskih. Jok dinaroidnih!

I dok su radnici od 6 do 14 sati vrijedno zarađivali MOJU plaću ja sam i po danu i po noći drndao po cijelom Jadranu čmarnom da pogasim sve šta se pogasti dalo. Bez radnog vremena. Baš onako BEZBOŽNIČKI kako to samo okupator zna smislit...

Je, istina je da su ti brodovi pristajali i u civilne luke. Naši mrki vladarovi mraka su znali da nam ponekad treba dat šansu da viđamo s kakim mrcedesovima su se one puste europske obloguze ovega lita dovezle na Jadran. Iz samo njima znanijeh razlogova.

Baš ovdje mi NIKO povjerovat neće ali ja moram zapisat: kad tako brod NAJZAD pristane u civilnu luku čak i okupatoru se omili izgrist neku bržolu, popit po litra domaćega i poć u neki MRAČNI nočni klub. Da, lito je!

I, kad se najzad vratiš na brod, jednostavno te dušmanski strefi: NIĐE NEJMA 800 marčurina!!! Daklem, slijedeći izlazak je za – ČETRDESET dana. Ili, ako prije toga roka negdje pristanemo – posuđuj iz brodske kantine... MA - i danas se pitam: ko je tu bio okupator, trista mu tripica!

Okupatoru ne trebaju tamo neke budalaštine tipa čarape (civilne), prašak za veš (nepolitičkoideološka masa za uklanjanje nečistoće) i tako to što se zovede potrepštinama; okupator to sve ima ili uzme. Ko je viđo i to plaćat, zar nije pokora samo imat take POTREBE...

Kao okupator uvijek sam imao višak vremena na brodu i masivni manjak prisutnosti u vlastitu životu. Zato se sa broda bježalo na sat, dva, pa i više kad se moglo; čim se moglo...

I vazda u strahu! Dotle u starhu da je nakon nekog vremena i sam strah bio definicijom i sadržajem mojega vlastitoga bića. Pa me se onda hebalo za strah: bilo je NAJVAŽNIJE da se nekako nezapažen izađe VAN, a na povratku je bio OK i sam zatvor. Samo da me (opet) ne pošalju Carevu & Bokunu na vojnu psihijatriju u Split...

E, a kad sam bio „vani“ SVI su znali (valjda po DNA & možda frizuri) da sam vojno, okupatorsko grlo, pa se nismo strčavali u zagrljaje nekontrolirano strasne. Dok im ja nisam platjo dovoljno pića. I čim smo stigli do toga osečajna & ljubavna momenta, ja sam MORO nazad na brod. Tako da odgovorno tvrdim kako niti jedan domoljub iz mojoga društva nikad nije prekršio grancu dobra ukusa u odnošajima sa okupatorem. Što se iz gornjoga navoda dade lahko zaključati...

Ja sam u tijeh petnaestak ljeta sve svoje okupatorske dinarove prenosio direktno sa broda u najbliže lokalne dućane, kavane i oštarije. Nikad mi se nije desilo da je neko bio uvrijeđen šta sam im plaćao dinarom. Kad je bilo krize za benzin i prašak za pranje veša vazda su mi nudli marčurne (od onijeh pređašnjijeh okupatorova!) da im „nešto sredim“.., DOBRO ZNAM koji su TO „sređivali“ ali, em se nisam usudio, em sam ZNAO, dobro znao šta ću fasovati ako se umiješam u „trgovinu“ (je, KOJA je komkurencija ikad bila "drugarska"!), a negdje u dnu mojega jedinoga i najmanjoga mozga čučo je moj stari sa kuburom i vazda ponavljao ne treba ti suda ako te ikad iko ufati u krađi – JA ĆU TI SUDTI!

A moj stari je bio zdrav, junački lugar sa oštrim okom na nišanu i brzu prstu na okidaču. Jasnije od teorije razjebaniteta.

DakleM bio sam okupator od nekijeh VIDLJIVIH principa.

I ostao.

Ma, ne principijelan, samo – okupator.

Naime, pobjego sam preko oceana pa me onaj lugar ne može više naciljat... On sada može samo pucat. Ili - popucat. A ne stigne l' pemzija i ove godne PROPUCAĆE lugar, tetkeMI!

Potkraj osamdesetih mi se učinilo da NEKO pali svjetla svuda okolo. Istina NA SVE NAČINE sam barem cijelu dekadu prije toga pokušavao skinit okupatorske časti sa svojijeh ramena i poć u Amburg na bauštelu, a undak cijeli vikend u crven fesić nano kvart NO, vazda su mi smislili neku zapreku. Je, zatvaralo me, psihijatriziralo me, NIKAD NISAM unaprijeđen (žao mi barem deset povišica plaće! I danas!).., i tako to.

NAJZAD sam im se zgadio koncem '88. Čekali su da sprdim sav novac za Novu '89tu, da ostanem bez para i dublje u dugovma, a undak su mi rekli iđi rodjak, ka' s' navalijo!

Sjećam se i danas kako mi je Dario rekao da nije viđo veće budale (otić u tom momentu) sa tolkačkim mudima...

Ostala sjećanja su –danima i godinama kasnije- nastavila dosipati sol. I kaustičnu sodu.

Svoje olupatorske aktivnosti sam na kratko preselio u Petrinju, a odmah po tome –nakon izleta u Basel- otšo filozofirat u Beč.

I, dok su oni doli palli raznorazna svjetla, ja sam počeo da se – gasim: NIKAKO nisam htio bit tamo neka izbjeglica (a tako bih rado bio okupator, ali oni nisu imali to mjesto otvoreno za mene!, tetku im!!!!), pa sam brzo moro smislit ŠTA i – da me ne izbace- ja počo studirat! A to – košta. Puno.

Krao bi ja da preživim, a ako bi pošlo i puuuno više, no, AKO SI U BEČU NA ULICI, taj poso solistima NE IDE: naime, okako su upalli svjetla stiglo u Beč puno svakakvih, a najviše Rusa. Jok, rađe sam godinama prodavao vlastitu krv no da se braći Rusima zamjerim neđe na bečkim ulicama. Evo i danas čujem kako su ti Rusi u Beču „poslovni“: oni koji su u to posumnjali nisu nikad stigli na novu lekciju aerobika...

A nije da im je U-Bahn kasniJOj...

Rat prošo, ja došo. U zapadanu kenjadu.

A ovdi – SVI redom domoljubovi koji su ne samo lupli petama već i sve dali za Rvacku! Samo ja – NIŠTA.

Je, vaspitalo me. Demokuratski. Bez ijednog novoga otkrića, pa da ne navodim dosadne detalje...

Sjetim se, je bi sam ti okumpator, ali eto nisam nikoga dirnija, ne bi sad ko je izvuko Šimeta iz, ovaj, delikatnih situacija, ko je druka za Ajduka i Anti da rezervnu gumu, a Bosu namjestio disko u iznajmljenu stanu.., još manje bih o tome ko je komandanta plovne jedinice ratnih brodova NOKAUTIRAO ispred cijela jutarnja zbora, ili recimo ko se USUDIO da ovima gornjima u facu sprdi kontrasprotivne stavove and čimnjenice i tako to...

Ima još! Ali, o tome – u nekom drugom životu...

Činilo mi se da ćemo se –barem neki, barem nekad u životu– sresti, čuti..., iz sasvim privatnih i strogo osobnih razloglogova.

I kad god sam to ovdje u zapadanoj kenjadi SAMO POMENUO oma su mi prišili TROdimenzionalno ponižavajuću „šugonostalgiju“! NIKADA nije bilo šanse da barem kažem kako se ja ne stidim svojega defekta, da mi se drago sjetiti sasvim konkretnih ljudi iz moje personalne prošlosti, još manje da ja time ne želim pokretati nikakve revolucije i ideološke okrugle stolove već da mi je srcu milo viđat kako će sin od Šime metiljavoga postat veterinar, a Darijeva šćer pravi pravcati mehančar, valjda prvi žemski mehančar u Ogorju Donjem...

Ovima ovdje u zapadanoj kenjadi (je, i Vi ste shvatili: ovi ovdje se odnosi na raznorazne „naše“, Kanađani su svijet koji o ovim temema nikad ne troši riječi) ne zamjeram previše ALI kada mi je Šime „poklopio telefon“, Bos zamjerio šta mu nisam posla neki kompjutorčić (je, za MOJE novce, kako to moš i pitat!?) i Darko napiso da mogu doć na Jadran iako mu je „pun XXX“ Sorosovih plaćenika ALI samo ako „proguram“ ono...,

...učinilo mi se da oni doli NE MOGU bez okupatora. U – Kanadi.

A Kanada ima NAJDUŽU obalnu crtu na planeti: gotovo TRIDESET ILJADA kilometara! Nije da su palme na svakome koraku, i drisko klubovi iza svakog ćoška MEGUTOA, kad je toliko prostora za najveće međede na planeti, onda se nađe i kutak za mene. Dostupan legalno i miran. Sasvim miran.

Jesam, bio sam okupator i duuugo me mučilo ZAŠTO ja plaćam MUČKI više od te neke univerzalne okupatorske krivice od onijeh stvarnih i okrvavljenih,  zašto mene razvuku po podu kada pomenem taj rat dok oni koji su granatirali Dubrovnik danas po Dubrovniku šeću ka cijenjeni poslovni ljudi...

A undak je i moj susid g. Zgovan Čmarkić pri niko lito zašparta odavde u Split, pa na Brač. Vazda sam ga volija provocirat pa sam i ovaj put potega drito u čelenku: kuš bolan doli, ti s' četnik, na čelu ti piše neš se vratit nikad više!

NIJE mi heba nanu, pogledo me onum plavim okicama (u kojima je pisalo MOJ JE DUŽI OD TVOGA; hvala, nije tribalo mirit!), povuka ruku iz džepa i mrdnuo mi ispod nosa platinastom mastericom: rodijak, pred ovim komadom plastike SVAK SE LJUBAZNO namjesti u dobrodošlu pozu...

Matiralo me! Ki klasičnim matunom ravno među oči. Nije trebalo crtat, još manje objašnjavat. Tu se ja više nisam mogao nit slagat, nit oponirat! Moga sam se samo hebat!

Viđala ona moja kako me to torpediralo pa mi oma dala svoju mastericu. NEĆU, imam svoju!

Pa šta undak i ti ne potegneš doli!?

Nisam guzjo ONDA, a neću ni danas! Ja ću rado krepat ovđe da NIKAD ne viđam dokle je prostitucija dogurala. Barem doli u srcu moje mladosti.

G. Zgovan Čmarkić se vratio sretan, preplanuo i vrlo ljubazno drčan i glasan. Donijo mi je privjesak sa Rvackim grbom. Kaže doli niko pojma nejma NIT I' ZANIMA ko si ti i šta si bijo, možda bi baš bilo dobro da malo prođeš stare staze.

FALA, g. Zgovane Čmarkiću. Ne samo za privjesak.

MOŽDA si baš ti objasnio sve ono sa Šimetom, Bosom, Darkom...

Moji kalendari su potrošeni, a puste kreditne kartice (barem one moje) neće nikad na te staze. Ja sam nepopravljiva seljačina: ono što u duši pukne ne krpi se kreditnim karticama. Pa makar one bile platinaste...

Od toga lita nikad više nisam vidio g. Zgovana Čmarkića. On jadan i danas pati jerbo SUMNJA da sam mu kresnuo ono njegova ženska. I NIŠTA ga ne može razuvirit da ja tu NIT ŠANSU NIKAD nisam imo (obaška, baš se nikad ne petljam sa tuđim ženama. A baš - ŠTETA: kako bi se dobro prodo da mogu sad zapisat kako sam i sa kraćim NA NJEGOVU TERENU učinijo VIŠE!). On to ne može povirovat. JebiGa, kad sve KUPUJEŠ platinastom mastericom ISPOSTAVI se da NEKE STVARI ničim ne moš kupit... A to je ISTINA. Čak i kad ne viruješ...

Opako je (razorno i itd.) kad u ništa ne viruješ. Kad shvatiš da je tako ONDA si već (podobro) NAGRIŽEN. I – nejma nazad.

A ja sam i danas – okupator. Bez mene bi oni doli pomislili da su slobodni, a onda bi trebalo radit, a ne trkat za (npr. g. Čmarkićevim) platinastim mastericama; bez mene bi oni ganjali siledžije a ne maskirali podlosti i primitive jerbo to „naši vitezovi ne rade“, bez mene bi oni morali primjetiti da sam ja samo otišao. Da zauvjek ostanem...

Bez mene, oni bi morali pogledat u SVOJE ogledalo!

Hvala, ne treba: svi moji čwarkovi su već odavna tu u srcu kanadske prerije. I – tu će ostati. Lokalnim međedima to nimalo ne smeta. A i ja sam zahvalna životinja.

Vaša djeca (danas, a i kad malo porastu), međutim, MOGU postavljat neugodna pitanja. No, nije moje da se i u to miješam. Ja sam rođen da živim i umrem BEZ genetike i patetične epike! A to je moćan BLAGOSLOV...

Iako je bilo vraški skupo NE, nisam baš sve platio. A da li ste Vi?

Iđemo dalje!

Svako dobro....

Vaš dragi Vlada iz Krawograda.

A STVAR IĐE PREKO INTERNETA, KOLUMNA NAM RASTE (ISPOD) PETAAAA

Kao i vazda prije,