ha, i ovo je objavljeno

pas u kući...

...ne daj mi, Bože, frearija u ruke - bude li vožnje, bit će i bruke: nisam Ti vjernik, ali sam naučio sebe - naslutim ja flekanije čim zazivam Tebe...

majaJAja!, narode - kako ide, ima li štagod.., ovdi snijeg pao samo jednom. Ovoga maja. Nije nam isključilo grijanje, najzad - nakon svih tih petnaest godina - jopet vozim bicikl. Da, kaj ne: pravo pravcato međunožno okolokotrljalo ili kako se to već na "višim" jezicima reče.

Kad smo NAJZAD smogli para da ga kupimo, svečano sam obukao moje "ukusno" diskontirane i olinjale traperice, nabacio nov plastični gunj oli ti kožun, te pun sebe, onako ćelav, zadrigao and oznojen "ufurao" u prvi dućan sos sportsku opremu. Da gustiram "customer service". Naime, nije ni meni smiješno kad olinjali pedesetogodišnjaci njuškaju okolo mladih i fizički superiornih da bi, kao, kotrljanjem po asfaltu OPET, kao, našli neku novu snagu, mladost i tako to...

Daklem, molim lepo, oćem "customer service". Prvo pitanje, šjor prodavač sos ekspertno znanje o biciklovi:

znate, gospon prodavač, ovi pacikli izgledaju ki da i' je NASA pravila pa me nešto muči imate li neki kurs kako se to vozi, kako se održava i tako to?

O, well, YES, of course, Sir!

Okrenem se i rečem onoj mojoj da je to o siru mogao i prešutiti, a ona meni da bi i ja najzad mogao naučti emgleski. Jezk, OK, reče se jezik...

Muti on nas, sve da proda, a meni dosadno popodne nikako da prodje, pa verglam. A ne prebacujem brzine! Mašala, divote...

Ajmo, rodijak, vako:

pa za ove pare tu mora biti još neki' ljepota?

YES, of course, Sir!

Mašala! Kako je sa air-condition?

WHAaa...t?!, sorry, how do you mean?

Ama, čouče, kako ću se laditi kad se uspalim od verglanja? Ima li tu neko ugrađeno lađenje salovitih elemenata cijenjena vozača i morebitnih putnikova?

O, that?

Pusti ti meni bat-fat, je l' to ima lađenje oli jok!

Ispriča se ljubazno, kaže da njegov šef to zna bolje, pa će ga pozvat.

Dok se on vratio mi pokupili prva dva pacikla koja su nam bila najbliža do ruke, pa bris na parking da probamo.

Ona moja vozi ki metak, a meni nije baš jasno đe sam se uvalio. Vrišti kako je lijepo i tako to. Uzjašem ga i ja. Vozim iza nje po onom monstruozno velikom parkingu i mislim Bog blagoslovio Kanadu, kako je lijepo šta se ovdi roba koju ne želiš oma može vratiti, pa ondak idemo lokat i žderat ki ljudi...

Gledam do dućana nit' sto metera, saćemo tamo do vrata, nije to za mene, pa onda idemo ki ljudi..., kad - BUM, pade mala ki lubenca trula. Leti novčanik, lete novčići, noge joj malo po zraku, malo po asfaltu, krš i lom. Gledaju ljudi okolo u šoku. I ja ne znam šta mi je činiti, nisam baš naviko...

Nije mi ništa!, viče ona. Aj da vidim, digni se! Digne se, sve OK. Oš sad vrati bicikle? A, vještice, kako si znala!?!

Misterija...

Đoni je ime drugog psa u našomu domaćinstvu. On je, u stvari, prvi pas, ali to nije zgodno javno reći. Može, na primjer, neko priupitati a đe su onome drugome psu još dvije noge i tako to...

Đoni je došao kao moj predbožićni poklon. I otpočetka je imao povlastice. Recimo on ne mora da vozi pacikl. A ja moram i ujutro i naveče - ponekad i češće - da se dignem i trčim za njim okolo i da pokupim svaku njegovu kaku inače sam dibidus najebo. Što od ovdašnjih zakona, a onda - e, to je najgore - i kod kuće. U domaćinstvu, kako bi se reklo...

Đoni ne mora da nauči emgleski, a jok neke manirove! Jebo te kiša on laje svaki dan i niko mu ništa ne prigovara oko lajanja, a ja čim šapnem oma krofno papnem. Ludnica od demokrackih svatanja društvenoga uvrjeđenja!

Đoni ima specijalnu ranu: ja mogu glodati i kosti, on ih ne smije niti vidjeti; ja mogu jesti i jeftinu krmetinu, on nit "k" od krmetine; njemu se i voda filtrira, pa ladi, onda redovito mijenja...

Đoni mora imati specijalni tretman za zube (masa kojekakvih zajebavalica skupih sa magična dejstva na psećo zubalo), poseban "redovni" šampon, onda onaj antibuvin mirišljivi šampon, onda ogrlice, prigrlice, kakokesice, amonijačke bešike sa specijalni položaj na terasi kod mojega roštilja, onda igračke, čipsove za pse, zuujalice kontrasproću komarcova.., joj, gotovo sam prodo kuću da sve to nakupujem, a kraja niđe!

Đoni ne voli televiziju. Ako je preglasna. Inače obožava CNN. Voli kako onaj Larić Kralj prede sos njegovi gosti brez da u grlo imaju kosti. Voli i "Oprah". Samo da mene najedi. Voli i Dr. Phil-a. I tu je kontrasproću mojih svjetovida and ukusova. Zna čupava kurva da i Ona to voli. A ja - nit lajat ne smijem...

Radjon ne slušamo u kući.Tako da se tu još nismo sukobili. Ta se premijera čeka...

Đoni ne ide sa nama u kino. Ali - mi smo u kinu bili devedesetpete. Ukoliko nastavimo tim ritmom slijedeći posjet nekom kinu bi se trebao desiti na moj šezdesetšesti rođendan. Ako ja doživim.

Onda se ja lijepo probudim pa mrdnem na ono paciklo, a moj čupavi kralj za mnom. Jutro, zora rana. Idila, neke komšije znaju da sam gotovo izgubio nogu samo nekoliko mjeseci ranije, bio bez posla, zatvoren u svoje mrke svjetove i gotovo nikad vani. A sad prolaze pa se uljudno javljaju, miluju onoga moga čupavoga "finca"...

Odjednom na mojemu telefonu pozivi u ovaj park, onaj park, malo u planine, malo na banje.., "izlajem" se kako volidem JAguzi, kaže jedan susjed a da šta je to.., umalo da mu objasnim šta bi JAguzi trebalo značiti kad ona moja "uleti" sa "zdravstvenim" objašnjenjem da kako je nakon slomljenih kosti lijepo imati vodenu masažu koja pomaže i ovome i onome, a čovik se reklasira, ovaj, relaksira i tako to..

Pa, što ne kažete, gotovo da vrišti moj darling komšija, kaže baš su instalirali opak jacuzzi sa 48 nekih mlaznica koje se kompjuterski kontroliraju...

...mislim: ja, budale, saću još i kompjutor u guzcu, šta je tebi, čouče.., ali ništa ne zborim, kaće ona - pa hoćemo li?, ša, jadna, šta?

Pa, svratiti malo na "toćanje". Kojo, šta! Čovjek nas poziva da svratimo i probamo taj jacuzzi!

Pišem, srećo moj najnoviji roman na emgleskom i treba mi vrijeme, a ne vaša zajebancija!

Uskoči on i pita a da o čemu to ja; prije no sam podrignuti uspio ona moja objasni da sam "prolupao" o nekim Christians, Immigrants & Computers, ali da nejmam veze o emgleskome pa je to bolje nit pominjati...

On jopet vrisne, pa to je tako bljut...ifulj, evo moja žena, profesor emgleskoga, ona more pomoć...

Uglavnom, istina je da sam preko moga psa najzad stigao u neke jacuzzije mojega susjedstva. Pa, ljudi moji, KO je tu doista pas!?

Dobro, kad ste već navalili o istini, moram priznati da sam (ali, samo "usputno") svratio i u neke frižidere, te neizbježno, i - ćanife.

Svašta se proba i vidi, ali - ovo nije priča o njima...

Nekada davno, a zadnji put 1974. imali smo psa. Zvao se Đoni. NIje bilo šanse da uđe u kuću. Nikoga nije bilo briga a da đe je kakio. Osim kad bi se "istresao" u mladu salatu. Onda je radio prvi kolac. A on je znao kako eskivirati sve kalibre kolca vulgarisa. Čudo jedno.

Taj Đoni nije imao pojma o CNN-u, plašio se šuštanja papirnoga fišeka i hranio se svime što bi sa našega stola bilo odbačeno kao nejestivo. Ponekad je znao "smrznuti" neko jaje i to mu je bio najveći grijeh. I slast.

E, da - sve legende o tome "originalnom" Đoninu ona je svih ovih godina "upijala" i najzad mi servirala OVOGA Đonija.

Prvo su nam rekli da je to neki mješanac španjolsko-američki ovčar i tako to. Onda je - opet ona - uslijedilo proučavanje specifičnosti vrste/pasmine e da kako bi ga bolje mogli timariti, hraniti itd., ispostavilo se da to uopće NIJE mješanac već pravi pravcati Turčin! Anatolijski ovčar. A ja volim Anatoliju. Zbog Efeza. Taj raspekmeženi londonski dendi je u svoje bečke studentske hirove uvrstio i izdašnu novčanu potporu za moje razno-razne aktivnosti. Čak mi je rekao da tamo negdje u Turskoj ima i grad Efez. Ali, da to možda i nije baš sasvim točno. Jer, on je odrastao u emgleskoj, a Tursku samo voli. Zbog roditelja. Nisam ga htio pitati: ili zbog roditeljskih platežnih kapacitetova...

Dva psa u kući. Konačno! Samo, meni je dug put do psećih visina. Prizemljilo me vrijeme, salo, vaki i naki (ne)ljudi pa sam - nekako - više crv.

Bio.

Sa Đoninom otkrivam psa u sebi i sve manje režim, a sve više lajem. Na glas. I - bolje mi je u svakom pogledu. Svakog dana. (Grebi se, Kusturica, nisam nit sanjao da će mi ta tvoja nekad vako dobro pasati!).

Danas je stari ofucani mornar NAJZAD zaplivao. Đoni je samo zujao okolo, a ja sam htio da zapliva. Onda je ona rekla da ajde ti prvi on će slijediti. A, budale, ka da on vidi u meni neki autoritet!

Ipak sam se okvasio. Ledeno, a meni drago: pa ja JESAM bio mornar. Petnaest ljeta! Onda je - iznenada - bućno i on. E, kriv sam - TU prošlost sam potiskivao svih ovih zadnjih petnaest "kontinentalnih" ljeta. Ne, ne vraćam se - našao sam se! Nas dva psa dobro plivamo. Kamera je na obali i "zuji". Ona moja Švabica očito zna šta radi.

Petnaest godina sam režao. Evo me od jučera lajem i nije mi loše.

Je, i paciklo ostaje u kući. Ta ko se od verglanja opametio?!

... volim uobražene i zlobne, drag mi taj malograđanski šljam - oni imaju status i planove zagrobne, ignoriraju i mene i sve što znam - volim ih iskreno, oni spašavaju nacije jedini oni žive sve moje halucinacije...

Dan mladosti definitivno ne slavim. Iz gerijatrijskih razloga. Dan mladeži - izbjegavam: nikad se ne sazna koji je mladež bio maligan...

E, lajen li ja - lajen. A i volin Vas sve redom. Evo da me straj kako ću naučti i taj emgleski pa ondak neću imat vrimena za sve šarolije ovega jušnoiranskoslavenskomuslimanskog jezikovanja. Tvda mi je glavudža...

Kao i vazda prije,

uz najiskrenije pozdrave

     iz Kanade od Vašega Vlade. 

Povratak na sadržaj www.VladimirKreca.com

This site was last updated 04/27/06