Ovo je sasvim privatni kutak JAVNOG prezentiranja emaila koji su stigli na moju adresu.

Dobro znajući i kušajući sve lijepe i ružne strane emaila odlučio sam se na ovaj dodatek mojoj personalnoj webosklepovini jer želim podržati POZITIVNO, PRIHVATLJIVO i LJUDSKO na internetskoj autocesti "nemoguće" lakoće komuniciranja.

RAZLOG: previše je smeća koje ne možemo ni Vi ni ja zaustaviti.

Smeće se širi samo od sebe. ZAŠTO mu ne suziti prostor šireći ono što NIJE, NE MOŽE i NEĆE nikad biti smeće...

HVALA!

Moj email:

za Vašu djecu je neshvatljivo kako se BEZ emaila uopće ŽIVJELO, a nama koji smo tu oko ili ponad pedesete ovih zadnjih desetak godina email je uglavnom bio glavobolja i trošak! Raznorazni. Svakako i novčani.

Ovdje su moji emaili ISKLJUČIVO; oni koji su bili adresirani na moje personalno ime. Pošiljaoce uglavnom neću imenovati jer oni nisu suradnici (najčešće) ove stranice, a osim toga ja takvom odlukom štitim njihovu privatnost.

VAŽNO: PISMA NISU EDITIRANA! Kako su meni stigla, tako su ovdje i objavljena!

Dragi prijatelji/Poštovana gospodo,

June 27, 2007

Kako sam vas nedavno obavjestio, pred objavljivanjem u Hrvatskoj je moj novi roman «I NEBO JE ZA LJUDE» u vezi čega sam vam dostavio predgovor Srđe Orbanića.

Danas je dovršena lektura teksta, a pristigao je i Pogovor, koji vam sada dostavljam.

Objavljivanje romana očekujem slijedećih 15-tak dana, nakon čega ću Vam ga dostaviti.

Srdačan pozdrav.

Dražan Gunjača

www.drazangunjaca.net

*************

POGOVOR

romanu «I NEBO JE ZA LJUDE»

*************

PRIBLIŽAVANJE NEBA

     Novom Dražanovom romanu sam se baš obradovao, ne samo zbog doživljaja koji sam imao čitajući ga. Jedan od razloga za veselje bila je tema romana – ne ova koja jeste, nego ona koja nije – Dražan se do sada u svojim dužim dramskim i proznim delima bavio isključivo ratom iz devedesetih kao doprinosom naroda i narodnosti bivše Jugoslavije tamnoj strani civilizacije.

     Pomisliti da je roman, samim tim što se ne bavi ratom, mirnodopski, greška je. I u „Nebu“ ima borbe, ali one zdrave borbe za egzistenciju, borbe za svakodnevni zalogaj pa i, sasvim ljudski, zalogaj mnogo veći i slasniji od onog što za puko preživljavanje treba.  Ni život – a ni autor – ne maze junake, ali oni i ne traže da budu maženi, oni to što im se događa – a u kombinaciji sa poreklom, kulturnim kodom, istorijskim okolnostima – tretiraju kao pravila igre na koju su pristali i koju igraju kako najbolje znaju, pošteno, ali ne libeći se da u igri ponekad i prevare, znajući da ni njihov protivnik usud nije mnogo pošteniji.

     U ovom, u suštini, pikarskom romanu,  smeštenom u gastarbajtersko okruženje Nemačke u trećoj četvrtini dvadesetog veka,  Dražan pokazuje kvalitete na koje smo kod njega kao pisca navikli – čvrsta fabula, jasna naracija, oštra karakterizacija čak i najsporednijeg epizodnog lika,  ritam koji diktiraju dijaloški pasaži, ritam koji liči na sunovrat prema kraju. Nova je kompozicija, postmodernistički ubačeni pasaži u kontrastu sa naturalističkim načinom priče. I – ne treba zaboraviti – Dražan se ne odriče onoga što u svom celokupnom opusu forsira, ne odriče se preispitivanja malih razlika i malim razlikama u brk govorenja do čega se u preispitivanju došlo.

     Dražan je dok piše - mrgud. Njegova gorčina, pesimizam i tek ponekad na kašikicu odmerena i dopuštena duhovitost (a koja njegove junake postavlja u istu ravan u kojoj se nalazi Ostap Bender Iljfa i Petrova ili Motka Ive Brešana) sakrivaju, ne i pažljivom čitaocu, duboko humanu poruku – svaki čovek ima prava na svoje parče neba, ono mora da mu je blizu i dostupno. A kako će se rečeni čovek na nebu snaći i kako će mu tamo biti - njegovo je i do njega, bitno je samo da se do neba može stići. 

     I da se vratimo na temu iz prvog pasusa - uvek je lako napisati prvi roman ili prvu dramu, da parafraziramo ono što je svojevremeno govorio dramaturg Petar Marijanović.  Čovek istrese sve ono što se u njemu sakupilo, a kako se u svakom čoveku, bez obzira na to koliko sakupljanje traje, sakupi dosta toga, pa ako se raspolaže odgovarajućim fondom reči, tehnikom i nešto talenta, rezultati ne izostaju Međutim -  to delo još uvek ne čini čoveka piscem. Da bi čovek mogao da se smatra piscem, mora napisati drugi roman ili dramu.

    Druga knjiga ili drama ne znači samo novi tom – ima ljudi koji celoga života pišu jednu te istu knjigu, ne uspevajući da se otrgnu onoga što ih je prvobitno nateralo da se prihvate pera. „Nebo“ se nikako ne može svrstati u palimpsest Dražanovog ratnog opusa, ovo je nešto sasvim drugo. Drugo i dobro, pa je za nadati se da će Dražan, zahvaljujući „Nebu“,  konačno dobiti tretman pisca koji mu se van njegovog govornog područja priznaje onoliko intenzivno koliko se o tome na njegovom maternjem jeziku ćuti.

     Rastislav Durman, književnik, Novi Sad, Srbija

Cirkularni email od 01. Maja 2007.

Meni proslijedio S.I. iz Sombora

Design & Publishing: Vladimir Kreća

Wednesday June 27, 2007