Zdenko Bošković

OD MINHENA DO MOSTARA ZA TISUĆU MARA

Bilo je to u vrijeme poratno dok sam još mislio

da mogu krpama obući golu Bosnu

i holandskim cvijećem zasadit hercegovačku zemlju posnu.

Uglavom natovarih prikolicu  cijelu, ženu i djecu

I uhvatih  u zoru ranu široku njemačku cestu.

KA DOMU!! Gas sam pritisko muški

i nado se do noći stići do Bleda,

al nešto mi neda

Ko iz neba bačen kraj mene se zeleni policajac stvori

Na brzom motoru

probah mu smješkom prodati foru

Vozi paralelno, pogledah ga, on mene isto drsko u lice

dade  gas i BITTE VOLGEN, slijedi me, upali lampice.

Na parkakiralištu preda me odboru za doček

za prekarečenje brzine 350 mara i birokratski čoček

Sve je legalno, ne upali mi tužno lice i još tužnija priča

Rekoh ženi, - Kako je krenulo nećeš ni za sendviča

U bijesu pritisnuh gas još jače i navih narodnjake

 od nervoze sam piš’o, vazdan, kraj pumpe svake.

Austrijske tunele i cestarine plać’o sam od sreće, iz meraka

Majku im švapsku, da mi se dočepat mostarskih sokaka.

Poslije Karavanki stadoh

Da pojedem burek i da poljubim zemlju slavensku

I tek što sam kren’o sretoh milicu slovensku

Isti  švabo samo mu motor plav

 Jebo ga njegov evropski dedo

Kad skinu kacigu crn

ko da ga je pravio  bosanski medo

On sve me lepo “prosi”, traži dlaku u jajetu

Sve štima pretraži dokumente, prtljag i vinjetu

I sjeti se “tovariš” tada da mi nisu bila vezana djeca

Nagrdi me da sam “OČKA” loš,

a to u Sloveniji košta tolara kolko hoš.

Dok ja shvatih da Slovenija ne voli mene ko ja nju

Morah platiti ljubav njenu, voljeh opet pogrešnu ženu.

Pošto “onako” paru neće, a stranu valutu šupak ne prima

Objasni mi da tolare na crpki gospodin ima

Tamo me dočekaše sa smješkom i odvališe mi lijepu maržu

kaže žena” Dao Bog ovako da ikad vidimo sunčanu plažu”

U bespuću Korduna sustiže me opet ruke pravda

Da mi kažu kako se putevima mlade države vlada

I bez pardona mi očitaše pedagošku notu

Ko da sam godine svoje dobio na lotu

Nisam poštovao naseljeno mjesto, sa kućama bez krova

Da ne mislim da mogu šta hoću, ako je država nova

Morao bih natrag u Slunj kod suca, kazna slijedi

zatvorska il novčana globa, kažu, žalba ne vrijedi

I čine mi još gospoda uslugu bratsku, štede mi trud

kaznom na licu mjesta, ko da sam lud.

Tad sam i ja malo popizdio i kontaju i oni - daš šta daš

U par rečenica omekša plavi stav

Postade čudesno bez računa 50 maraka, 800 kuna

Tek što žakoračih u zemlju Bosnu,

Malo iza Bihaća, čekaju me federalna braća.

I oni ljubazni, školovani, mladi

Kući ih puno, a žive svi na jednoj plati.

Pita me –“Koji je gospodin vidio zadnji prometni znak

I koju je gospodin imao brzinu?? ”

“Nisam ništa vidio i vozio sam stoju”, - probah igrati na istinu

Dobro je, - i on iskren reče, - ne bi mi oni ni pisali kaznu

Već njih su dvojica, pa ako može za kafu.

I još me pita – “Gdje se vidi da je auto moje”

a kad mu prstom pokazah  gdje i - “KOJE JE BOJE”

Platih kafe pošteno i dadoh još pride

i dobih baška informaciju važnu, tako to ovde ide:

“Gospodine za par kilometara ulazite u Republiku Srpsku

i dao Bog da iz nje izađete brzinom istom

Tamo nisu ko ovdje marhametli ljudi

i nemoj ništa da vas čudi”

Odmjeren pokret palicom i smješak iza plota

Isti Živojunović Bata gdje da on sad putnike fata

“Vidim ozbiljan ste čovek na dalekom putu

i rado bi brzo  videli rodno mesto”-, poče on junačku pesmu

Da, hoću li izači jer delikatna je stvara i prekršaj teži

A on je čovek i od nagodbe ne beži.

Pita me “Može li jedna kaznica mala”

“Zašto ne bi moglo ”rekoh“ a koliko je to konvertibilnih  para? ”

drugu u plavom Platih pedeset sa smeškom

i pozdravi me vojnički bosanac sa govornom greškom…

U Mostaru petsto metara od rodna doma

Zaustavi me prometna kontrola

Sa dobrim okom za strana kola

Namjesti žgoljo ozbiljnu pozu, spreman da mi dere kožu

I upita u jednom dahu: domovnicu, putovnicu prometnu.

Koliko imam kila, šta sam jeo i koliko sam težak para

To ocjeni uèas sa njegova tri lopovska, oka plava.

I pošto bi sve u redu, nade specijalac u papiru grešku

Nemam štembilj carinski, napravio sam povredu zakona tešku.

Nogom je cupko, palicom po ruci lupko i mrko me gledao

Da mu objasnin žurno, dok me nije međunarodnoj predao

Zamolih ga ljubazno da me ne “guzi” pred kućnim pragom

A on da “odgovorim na pitanje i ne igram se vragom. ”

I dok sam od čuda već gubio glas pojavi se od Boga spas

Dođe kolega u plavom, moj rođak Mile, glavom i bradom

Oživi tad moje građansko dostojanstvo i sve sam im u lice sasuo

jebo sam im i od tave držak i može se reći da sam bio drzak

Rokoh Mili: “Tog nepismenog kera veži da više ne reži“

I srao bih ja još da ne reče rođo “Dobro je pali kola i bježi”