LIPOTA SPLITSKE RIVE

Eto, dopalo je i mene vidit tu čuvenu novu splitsku rivu, i mogu van reć da bi bilo bolje da van neman šta reć. Ali to je moj subjektivni doživljaj, ka i svih ostalih i ka i svega ostaloga, pa molin da se to ima u vidu.

Možebit je turobnome dojmu doprinila i kišica koja je sinoć padala, ko će znat, ali prvo šta me je udrilo, kad san se spustija iz Marmontove, to je bija oni poznati vonj Matejuške, a za kojega se odavno još govorilo da je sređen i da ga nema. Meni je u nos uša, a vi kako znate, ne virujen da san sanja. Molin da prošetate još jedan put, ako niste dobro osjetili, ili se spustite malo doli skroz do Matejuške, pa ćete se uvjerit. Dakako, pod uvjetom da vam osjet mirisa radi.

To mi je već malo ka razbilo očekivanu sliku liposti i svega opjevanoga o novoj rivi.

Gledan te sviće, tende, ploče po podu, šentade, «vjetrenjače»... Futuristički izvedeno, reklo bi se, ali, po meni, dosta sterilno i bez imalo one poznate mediteranske duše.

I kako je bila kišica, a nas više, sklonili smo se pod tendu u jedan od udarni kafići, mislin, kafići na udarnon mistu, koji je zapocesa po rive. I opet, šta mi je zapalo za oko, iako nismo baš bili puno zahtjevni, prvi konobarov odgovor na naše narudžbe je uglavnom bija negativan, pa san pita koje čajeve ima, a on mi nabrojija četiri. Onda san iša u WC, a mala prostorijica, metar za tri cili kafić, oli tako ništo, WC i nije baš reprezentativan za taki jedan kafić, a konobar mi kažije četiri kutije s čajevima koje izgledaju ka da su tu od prije Franje Josipa. Je, ne pije se puno čaj, ide lito, ali na tako jednon udarnon mistu mislin da bi kafić triba imat svega i svačega. A ne da ni sladoleda nema. Ka da si u koju kantinu doša, Bože mi prosti.

I tek se namistili, sidimo i gledamo ono malo svita po rivi, kad – pljufff! Zamalo. Gori na tendi četiri buže kroz koje se slije voda i srićon je udrilo po susjednoj, praznoj katrigi. Eto ga na šta ti je tenda. To je ta posebna vrsta, šta ji odnese prvo juga šta pune, tako je bar bilo u novine.

I dok društvo sidi, ja san se diga napravit koju slikicu, ali san zamalo pa, klizavo ka na ledu. Onda su i svi iz društva, kad su se digli i kad smo išli da ćemo ća priko Voćnoga trga, počeli puzat i klizat i svašta. Malo mokrine i sve vrste postoli se kližu. Ne valja.

E, da ne zaboravin još jedan detalj s rive, dok smo šetali tri penzionera ili šta li su, pošto san bija u zgodnon ženskon društvu, pa još furešton, dobacili su takve ultrapornografske dosjetke, da nisan moga virovat da se to odnosi na moje žensko društvo, pa san se najpri okrenija vidit ima li ko još iza nas, ali mi sami. I šta ćeš, uvalit ih u more ne bi bilo kulturno, a karat se još gore. Onda najboje pravit se da ne čuješ i produžit dalje.

I prolazimo priko Pjace, a upada mi u oči ona Naprijedova ili čija je sad, velika knjižara i zelena pitura koja se raspada skupa s gnjilin drvon, pa mislin, zar je bilo teško Gradu odvojit koju kunu i za malo piture, da se ne pravi ruglo od knjižare. Je li baš cili svit mora znat koliko nan je stalo do knjige. Pa šta ako nije u vlasništvu Grada, u gradu je, a kad se moglo ko zna koliko milijuni dat za ono izdanje rive, moglo se kupit i dva važa piture.

Eto, to je moja slika, nije baš lipa, ali možebit je, ponavljan, kriva kišica i tmurno vrime, pa je takva bila i percepcija. Možebit bi tribalo učinit još jedan đir, kad bude sunčano. Možebit je kriva noć. Ali, da nije bila noć, kako bi vidija sva ta čuvena i opjevana svitla.